Заштита од града у Аустрији

Аустрија је средњоевропска земља са великим штетама од града и дугом традицијом активне заштите од ове штетне појаве. Као таква је у значајној мјери поменута у уводном дијелу. Познато је да се у Аустријској покрајини Штајерској на градоносне облаке пуцало из пушака и мужара (прангија) још 1600. године. Након што је забранила пуцање, као метод заштите од града царица Марија Терезија је наредила изградњу бројних високих црквених звоника, као средстава заштите, прије свега око Кремса и Готвига а одатле су се звоници проширили на Мађарску, Хрватску и Трансилванију. Многи од ових звоника  постоје и данас. Крајем XИX вијека основано је, у тадашњој Аустро-угарској монархији, неколико осигуравајућих друштава за осигурање штета од града. На пријелазу два вијека, када су на Универитету у Бечу разматране научне методе сузбијања појаве града, карактеристична је велика употреба противградних топова. У почетку, наизглед, ефикасна, употреба топова показала се у каснијој експлоатацији као неуспјешна, а заснивала се на црном баруту, теорији кавитације те прашини и диму. Теорија кавитације, као научно оправдан метод за сузбијање града, пуно дуже је опстала у Италији, гдје се у већој или мањој мјери користи и данас,  те је и објашњена у дијелу који се односи на ту земљу. Савремени тј. данашњи програми заштите од града, који се проводе у Аустрији датирају од 1946. године.

Године 1955. основана је Штајерска задруга за сузбијање града. У том периоду су за противградну заштиту кориштене ракете вертикалног домета до 2000 метара које су поред експлозива носиле и 16 грама сребро-јодида (АгЈ). Ракете су испаљиване са укупно 73 лансирна мјеста. Појединачна цијена ракете је била висока и износила је ондашњих 1800 шилинга (данашњих око 100 еура).  Употреба поменутих противградних ракета је пропраћена бројним незгодама и непоузданошћу истих те се од 1958. године почело са размјештањем приземних генератора, који су сагоријевали сребро-јодид са бутаном. Златно доба ракета  била је 1968. година када је постојало 613 лансирних мјеста, а те године је забиљежено и 4635 испаљења ракета. Поменутих око 130 приземних генератора се задржало у употреби до 1986. године,  када су  коначно престали са радом.

Ипак, за овај период се може констатовати да у Аустрији нису били задовољни ни експлозивним ракетама ни приземним генераторима, те су одлучили да уведу савременију технологију засијавања облака. Од 1977. године и посјете америчком центру за метеоролошка истраживања у граду Болдеру у савезној држави Колорадо, у Кремсу тј. Доњој Аустрији се користи америчка технологија засијавања облака сребро-јодидом из авиона. Најчешће се користи 6-7% отопина сребро-јодида у ацетону за авио-генераторе и црни барут са сребро-јодидом за авионске бакље. Године 1981. основана је у Доњој Аустрији мрежа градомјера са 115 станица, у сврху евидентирања појаве града и вршење  потребних мјерења. Заштићено  подручје Доње  Аустрије обухвата око 500 км². На подручју Штајерске су прва два авиона, опремљена,  за противграду заштиту тестирана 1982. године, а до краја 1986. године већ их је било шест. Данас само на подручју Штајерске егзистирају три авио оператера за противградну заштиту.

Од значајне помоћи за потребе заштите од града је и метеоролошки радар из Граца, постављен 1986. године. Иначе, данас у Аустрији постоје, односно у функцији су четири метеоролошка радара од којих су за противградну заштиту најзначајнији радари у Швехату и Зирбицкогелу. Научну подршку, програмима противградне заштите у Аустрији, пружају средишњи институт за метеорологију и геодинамику уз стручно водство метеоролога Ото Свабика и Универзитет у Грацу.

На подручју Граца, на око 2300 км², од 1995. године  финансирање заштите од града је без подршке Штајерске покрајинске владе а финансира се искључиво од власника пољопривредног земљишта на основу извршене класификације и врсте узгајаних култура. Трошкови противградне заштите у Штајерској су за 2004. годину износили 312 000 еура. Штајерска задруга за сузбијање града посједује три авиона типа Цесна 182. Поменути авиони, су опремљени пламеницима тј. авио-генераторима и са по десет авио-бакљи. Вријеме сагоријевања једне бакље је око шест минута при чему сагори око 12 грама сребро-јодида. Авио-генератори у просјеку годишње сагоре око 2000 литара отопине сребро-јодида. Једна литра отопине кошта око 30 еура а сам пламеник око 11 000 еура. Цијена авио-бакље је око 80 еура. Авиони су опремљени и преносним рачунарима којим добијају радарску слику те могу да лете у просјеку 6-7 сати и да при томе врше засијавање у трајању од око  4 сата.

Просјек за Штајерску је око 30-40 оперативних дана годишње, у периоду од мјесеца маја до октобра, са дејством противградне заштите, при чему авиони врше засијавање летећи испод базе облака, на висинама од 1000 до 2000 метара. Ради обезбјеђења бољег квалитета рада Штајерска задруга за сузбијање града је 2003. године поставила властити метеоролошки радар АWРС 2001ц-Д набављен у Словенији. Трошкови противградне заштите за Доњу Аустрију по сезони тј. годишње износе око 100 000 еура и обухватају трошкове три авиона који потроше око 1000 литара отопине сребро-јодида и 66 авио-бакљи у току 19 оперативних дана тј. 34 оперативна сата летења. Поменути трошкови се убиру на следећи начин: 20 еура по хектару винограда и воћњака плаћају власници истих, 20 еура је  годишња минимална чланарина у организацији, 20 еура плаћају и придружени чланови а трговци возилима уплаћују суму од 300 еура годишње.

По проведеним анализама метеоролга Ота Свабика, проведеним на основу величине оштећених површина закључено је да је ефикасност заштите од града у Аустрији на ниву 40%. При томе се наводи да је дошло до значајног смањења величине зрна града а самим тим и њихове кинетичке енергије.

ИЗВОРИ:

1. Gunter C. Pachatz, Analyse der Effizienz der Hagelabwehr in der Steiermark anhand von Fallbeispielen, Wegener Zentrum für Klima und Globalen Wandel, Karl Franzens Universität, Graz, Oktober 2005.
2. Matthias Reif, Luftkampf gegen den Hagel, Kleine zeitung, 19.06.2009.
3. Walter Höfer, Wenn Eis vom Himmel fällt, Oberösterreichische Nachrichten, 13.August 1988.
4. Georg Renner, Männer, die durch Hagel fliegen, Die Presse, 06.08.2011.
5. Julia Roebke, Die Wettermacher, Franffurter Algemeine, 18.07.2008.
6. Johannes Fuchs, Wie können Warnsysteme und Einsatzstrategien optimal aufeinander abgestimmt werden, Fachtagung Hagelabwehr 16. März 2009. 
7. Otto Svabik, Hagelabwehr in NIEDERÖSTEREICH 1981-2000 mit  begleitender untersuchung der, Zentralanstalt für Meteorologie und  Geodynamik, ZAMG, Hauptabteilung für Wetter- und Klimainformationen Wien,  2005.