Заштита од града у Хрватској

Први покушаји заштите од града у Хрватској везују се за крај XИX вијека када се од ове непогоде покушавало одбранити и то звоњењем и пуцањем из мужара (прангија) при наиласку невремена. Године 1956., у организацији пољопривредне службе Крижевци, први пута се кренуло у послове организовања заштите од града, ракетама малог домета као средством за унос језгри кристализације у облаке. Ракете су биле вертикалног домета 1000 метара и лансирале су се са штапа. Радило се по узору на системе развијене у Француској. Дејство се спроводило испод базе облака, а одлуку о дјеловању доносио је ракетар на основу ефеката који претходе или прате олујно невријеме (јак вјетар, грмљавина и сл). Подручје дјеловања врло брзо се ширило унутар међуријечја Саве и Драве. Средином 1960-их година се Хидрометеоролошки завод СР Хрватске укључује у заштиту од града прикупљањем нових стручних сазнања, писањем упутстава и покушајем унапређења дјелатности увођењем радарског праћења градоопасних облака. Завод се 1967. године на подручју Вировитице укључио директно у оперативни рад на заштити од града, тако што је преко локалних радио станица давао специјализовану прогнозу за ракетаре. Уз лансирање ракета ракетари су започели са биљежењем појава од значаја за заштиту од града. Истовремено је почео рад на обједињавању расцјепканих подручја са заштитом од града у јединствени систем. Те године је на геопростору већем од 60% укупног подручја међурјечја Саве и Драве радило 663 противградних станица са ракетама малог домета. Исте године Завод је завршио, како се тада звао, „Пројект јединственог радарски диригираног сустава обране од туче”. Године 1970. на Псуњу је прорадио први Радарски центар. Из године у годину, у рад система заштите од града су се укључивали нови радарски центри. Радило се са старим, прерађеним, војним радарима 3Мк 7, добивеним педесетих година као војна помоћ. Током 1976. године у употребу је ушла нова ракета САКО 6-3, средњег домета. Године 1980. у рад се укључује и радарски центар Осијек, тако да је систем обухватио цио геопростор Међурјечја Саве и Драве.

На поменутом геопростору, површине око 22 000 км² ,  било је распоређено 711 противградних станица и 9 Радарских центара. Исте године у оперативни рад се уводе нове противградне ракете ТГ-10 домета до 10 км. Наредних година услиједило је ширење мреже противградних станица опремљених ракетама великог домета, те постављање нових метеоролошких радара, WСР 74С, осматрачког домета до 240 км, на центре Сљеме и Осијек. Средином осамдесетих година уведене су методолошке промјене у раду, нарочито у погледу осавремењивања критеријума за засијавање облака. Такође, појављују се нови типови квалитетнијих ракета великог и средњег домета (ПП-8, МТТ-8….) Друштвени интерес за заштиту од града растао је из године у годину, што је кулминирало 1988. године када је „Обрана од туче” у  СР Хрватској проглашена дјелатношћу од општег друштвеног интереса, и када је донесен закон којим се регулисало функционисање и финансирање дјелатности. Током 1990. године Хидрометеоролошки завод СР Хрватске од локалних СИЗ-ова преузима комплетну надлежност над организацијом и провођењем заштите од града, како стручни, тако и оперативни рад на терену. Разрађени су планови модернизације радарских центара и система заштите од града те се  кренуло у њихову реализацију. По избијању рата у Хрватској, у периоду од 1991. до 1992. године, прекинут је рад на заштити од града. Након обнављања активности развијао се и пројекат увођења заштите приземним генераторима, прије свега због немогућности набавке противградних ракете као и обнове система на неким подручјима. Године 1994. на Радарском центру Билогора инсталиран је нови метеоролошки доплер радар, ДWСР 88С, један од 5 прије рата планираних и наручених.

Годину дана касније, „Ђуро Ђаковић” је, у сарадњи са фирмом „Макпетрол” из Македоније, произвео прву хрватску противградну ракету АЛТ-9, домета до 8 км. Током вишегодишње експлоатације ракете АЛТ-9 су пратили бројни проблеми те је иста повучена из употребе а производња је прекинута. По завршетку ратних сукоба кренуло се у обнову система заштите од града. Године 1996. поново је изграђен, у рату порушени, радарски центар у селу Горице код Нове Градишке.

Од 1994. године почели су послови на дигитализацији старих радара „3Mk7“, и потом техничка прерада дијелова и монтажа на радарске центре, тако да су до 1998. године на свим радарским центрима који су имали старе радаре (Вараждин, Трема, Стружец, Горице и Градиште) постављени модернизовани радари „MER 93S“.

Упркос, доказаној вишедеценијској, успјешности у спровођењу противградне заштите било је систематских покушаја њеног укидања у Хрватској, како би се новац намјењен за њен рад утрошио у друге сврхе. Начин на који се покушао умањити ефекат и убрзати гашење одјела био је у не правовременом дозначавању средстава, не набављању противградних ракета и слично. Све је кулминирало 2004. године у августу, када је невријеме праћено градом похарало брањене дијелове Хрватске, а ракета за дејство није било. Догађај је произвео смјену директора ДХМЗ-а. Медији су пренијели изјаву бившег директора, из које се види да је имао намјеру гашења „неучинковите” и скупе службе, отворено заступајући  пасивне методе заштите од града. У медијима се најчешће износи незадовољство тренутним стањем противградне заштите у Хрватској. Као разлог се најчешће износи  нехомогеност мреже противградних станица што је најприје посљедица недовољног финансирања током посљедњих неколико година те проблеми са увезеним противградним ракетама. Основни програм рада прошлих година био је финансиран из Прорачуна Републике Хрватске (50%), осигуравајућих друштава (25%) и жупанија (25%), али су новчана средства прикупљана неправовремено и  никада у пуном износу. Усљед заинтересованости Осјечко-барањске жупаније за заштиту од града, а  како  до  тада  није  била  обновљена  мрежа противградних станица у Барањи и источној Славонији, 2005. године је аероклуб Осијек кренуо у самостално дјеловање на подручју поменуте жупаније. За ове намјене Осјечко – барањска жупанија годишње издваја 63 000 Еура. Од 2006. године сличне пројекте засијавања градоопасних облака из авиона експериментално су спроводиле Међимурска и Вараждинска жупанија. Ове двије жупаније су сносиле трошкове пилот пројекта од укупно 111 200 Еура у односу 40 : 60 %. По обнављању мреже противградних станица Осјечко-барањске жупаније, Пројект обране од града авионским генераторима проводи се као допуна постојећег система а у  циљу што квалитетније заштите од елементарне непогоде града пољопривредне производње и материјалних добара.

Ефикасност авио засијавања облака путем ваздухоплова оцјењени су на основу укупних штета од града и умањење штета износи 50% у односу на период прије кориштења авио засијавања.

Дјелатност противградне заштите у Хрватској се тренутно спроводи на геопростору 13 жупанија тј. на геопростору међурјечја Саве и Драве, Међимурја и дијела међурјечја Саве и Купе. На брањеном геопростору, укупне површине преко 25 000 км² распоређено је 590 генераторских станица од којих је 365 опремљено и ракетама. Радарски центри са којих се руководи оперативним радом су: Пунтијарка, Трема, Билогора, Вараждин, Стружец, Осијек, Горице и Градиште. Три Радарска центра опремљена са метеоролошким радарима великог домета, а на преосталих пет ради се са дигитализованим радарима МЕР 93С. За сезону заштите од града 2009. године у Хрватској је утрошено 5 000 000 Еура. У току поменуте сезоне испаљено је 3361 комада противградних ракета (у сезони 1986. године испаљено је 14 675 ракета) и утрошено је 100 564 литре отопине за приземне генераторе.

ИЗВОРИ:

1. Гело Б. и сар., Завршно извјешће о обрани од туче, Министарство знаности, образовања и шпорта и Државни хидрометеоролошки завод, Загреб, 2005.
2. Томислав Ковачић, Један начин утврђивања учинка обране од туче у Хрватској, Хрватски метеоролошки часопис, 39, 71-82, 2005.
3. Дамир Почакал, Енергија зрна туче у континенталном дијелу Хрватске, Докторски рад, Свеучилиште у Загребу, ПМФ, Геофизички одсјек, Загреб 2012.
4. Маја Сајлер Гармаз, Кезићев ГС-001 успјешан против ледоносних облака, Вјесник 22.04.2009.
5. Гело: Влада ме може смијенити, али тврдим и даље да је сустав обране од туче Скуп и неучинковит, ИНДЕX, 25.8.2004.
6. Марина Билуш, Влада смјенама купује мир-Ракете никад и нигдје нису спријечиле тучу, Национал бр. 459, 31.08.2004.
7.  Информација о функционирању сустава обране од туче на подручју Осјечко-барањске жупаније, Управном одјелу за пољопривреду и рурални развој Осјечко-барањске жупаније, Материјал за сједницу, сијечањ 2013.