Веза климатских промјена и појаве града је таква да ако се остварује сценарио повећања температура на земљи то директно води ка већој нестабилности атмосфере и већој честини и интензитету градоносних процеса. Поремећај плувиометријског режима, при коме би се падавине излучивале у мањем броју дана и интензивнијим процесима такође дјелује у истом правцу.
Глобална промјена климе сигурно је, не само веома занимљива еколошка тема, него она по својим посљедицама задире у све поре живота на нашој планети. У климатологији, појам климе, се најчешће везује за вишегодишњи режим времена. Једна од ознатијих је дефиниција Совјетског климатолога Б.П.Алисова: „Клима је законита наизмјеничност метеоролошких процеса, одређена комплексом физичко-географских услова, која се испољава у многогодишњем режиму времена, осматраном у одређеном времену. Клима подразумјева комплексан и динамичан систему који чине атмосфера, хидросфера, криосфера, биосфера (човјек, биљни и животињски свијет), као и сложене међусобне интеракције између ових компонената (подсистема). Динамичност климатског система карактерише се промјенама, под утицајем сопствене динамике али и под утицајем спољашњих природних и антропогених фактора.
Закључак истраживања америчких научника на Арктику и сјеверном Атлантику је да су се од рађања људске цивилизације, прије пет хиљада година, највеће климатске промјене догодиле у задњих неколико деценија.
Водећи руски научници и академици В. С. Башкирцев и Г. П. Машчин, који се баве проблемима климатских промјена, доказали су повезаност дужине Сунчевог циклуса и површинске температуре на сјеверној, вјероватноћом 95-97%. Према њиховим пројекцијама у наредне двије деценије наступиће тренд благог захлађења.
Велика разлика између пријашњег „катастрофичког” и садашњег климатског „екооптимистичког” модела је у односу на одговорност човјека, односно наше цивилизације на климатске промјене. И док су пријашњи климатолози у човјека као главног кривца упирали прстом, данашњи климатолози склони су човјека ослободити одговорности за такве промјене. Занимљиво је које разлоге наводе у повтрди својих тврдњи. Нови климатски модели темеље се на другим чиниоцима. Један од њих је и утицај такозваних аеросола, тј. ситних микроскопских честица, било течних или чврстих, које лебде у атмосфери. Мора се нагласити, како ни климатолозима који су правили пријашње климатске моделе, аеросоли нису били непознати. Али, имали су далеко мање значења у обликовању климе, него што им се придаје по новим климатским моделима.
