Италија спада у ред земаља у свијету са честим и јаким градоносним олујама, које наносе велике штете. По курсу из 1973. године просјечне штете, у овој земљи, су износиле 1333 америчка долара по квадратном километру. За сјеверну Италију, тачније долину ријеке По штете су биле далеко веће и износиле су 7106 долара по квадратном километру. Италија се може сматрати једном од првих земаља у свијету у којој се почела разматрати могућност заштите од града. У уводном дијелу су поменути бројни историјски примјери, разматране дјелатности, везани за ову земљу. Битно је истаћи да се током времена у Италији развио специфичан вид спречавања града, везан за теорију кавитације. Кавитација (енгл. „cavity“ – значи шупљина) је појава испаравања воде и стварања мјехура водене паре. Настаје у тренутку када притисак воде постаје једнак или мањи од притиска засићења водене паре. Касније је уочено да кавитација настаје при сваком снажном импулсном удару енергије у чврсту препреку. Уколико притисак воде падне испод притиска засићења водене паре, долази до снажне промјене из текућег у гасовито стање, чиме се стварају дисконтинуитети у току, шупљине (мјехуре паре окружене текућином). Практично би то значило да би усљед високог притиска узрокованог експлозијом у градоносном облаку или ван њега, прошао снажан ударни талас и створио џепове водене паре и аеросола течности заробљених унутар зрна града. На тај начин би се град распадао на ситније комаде и капи кише. По доступним изворима, ова теорија је у Италији потврђена у лабараторијским условима. Ударни таласи, за разбијање града у облацима, почетком двадесетог вијека су изазивани противградним топовима а касније противградним ракетама са експлозивним главама.
У раздобљу 1935-1936. године, као пионир кориштења ракета за сузбијање града, „Alberto Fenjolo“ развио је више врста противградних ракета, како једностепених, тако и двостепених. „Fenjolo“ је ракете пунио јаким експлозивом, који је усљед експлозије требао разарати и топити зрна града. Током 1949. године, група италијанских нучника из Вероне, на челу са „Овидијем Романелијем“, отпутовала је у Француску ради усвајања производње ракета које су поред експлозива садржиле и сребро-јодид. Исте године у Верони је формирана и Национална противградна унија. До 60-их година двадесетог вијека Италија је постала водећа земља у свијету по производњи поменутих ракета. Развијено је више врста ракета, које су се најчешће дјелиле по висини експлозије. Модели који су експлодирали између 1000 и 1500 метара садржили су и сребрни јодид, а они који су експлодирале преко 1500 метара натријум-хлорид (кухињска со). Ракете су извожене у: СССР, САД, Канаду, Француску, Југославију, Аустрију, Аустралију, Кенију… Тијела ракета су углавном израђивана од пресаног картона, док је гориво чинио црни барут у таблетама. Тежина ракете је износила 4 кг за домет од 1500 метара и 3,5 кг за домет од 1000 метара. Експлозивне главе је чинило 800 грама ТНТ-а са 2% сребро-јодида или 500 грама соли.
Главе су се монтирале на ракете непосредно прије испаљивања, које се обављало са најмање 15 метара удаљености или из адекватног заклона. По студији из 1981. године, чији је аутор било Министарство пољопривреде и хране Италије, овакве ракете су се показале као неучинковите у заштити од града и опасне за авио-саобраћај те од тог периода њихова употреба стагнира. Након затварања фабрике ракета у граду „Grosetu“, 2006. године италијански фармери тј. њихова удружења, су покушали да набаве противградне ракете у Шпанији и Француској. Шпански произвођачи, по писању медија, нису посједовали одговарајућу документацију, док су француске ракете биле доста скупе. Од тада примат у противградној заштити у овој земљи дефинитивно преузимају звучни противградни топови. Дејство противградног топа се остварује ударним (звучним) таласом (схоцк wавес) којим се, теоријски, омета стварање зрна града током процеса њиховог нарастања. Конструисан је тако да се у доњем (приземном) дјелу топа налази посебна комора која се пуни експлозивном смјешом ацетилена (или бутана) и ваздуха. Смјеша се пали варницом тако да врео гас под притиском пролази кроз врат коморе у дуги конусни одвод над комором, а као резултат сагорјевања ствара се ударни талас који је усмјерен у правцу неба. Ударни талас се креће брзином звука, шири у правцу неба и на свом путу захвата градоносне облаке ометајући процес стварања зрна града. Теоријски се претпоставља да су ударни таласи ти који утичу на подхлађену воду на површини нуклеуса леда и преводе је из течног у чврсто стање. На тај градни нуклеус више не може да се
заледи додатна количина воде, усљед чега се зауставља процес нарастања зрна града. На путу ка земљи зрно града може да се отопи, а ако се то не догоди величина зрна остаје мала, па је самим тим његова ударна моћ тј. кинетичка енергија мања.
Противградни топ може да се активира сваке 4 до 15 секунди, и ради све док се неврјеме приближава те се искључи тек када опасност прође. Такви топови, по изјавама корисника и произвођача, могу да заштите простор од града у полупречнику од највише 500 метара с тим што се ефикасност појединачног топа смањује са повећањем растојања од сљедећег топа. Савремени системи су снабдјевени соларним батеријама и аутоматизовани су, односно могу да буду повезани радио везом са радарским центрима, тако да могу да се активирају на вријеме, што је битно за ефикасност, и што искључује фактор људске грешке тј. кашњења.
Званични став Свјетске метеоролошке организације је да не постоји научни основ, којим би се подржала употреба топова. Топови имају просјечну цијену од 10 000 до 20 000 еура. Што се тиче трошкова употребе они варирају од 20 до 40 еура по сату кориштења. Употреба противградних топова у Италији под сталним је ударом јавности и медија због великих трошкова набавке, при чему се прије свега мисли на учешће јавних
управа у дјелу трошкова, контрадикторних резултата у успјеху заштите од града те буке која настаје у току њиховог рада.
По доступним информацијама, бука је на 400 метара од топа већа пет пута од законски дозвољеног прага, што доводи до пуцања зидова на обектима, онемогућавања обављања низа дјелатности као и плашења домаћих животиња. С друге стране пољопривредни произвођачи не желе да одустану од ове врсте заштите због скупих трошкова осигурања усјева и немогућности заштите свих врста усјева противградним мрежама. У вези противградних мрежа, битно је истаћи да је Италија једина земља у Европској унији која је стандардизовала противградне мреже, прије свега након лоших искустава са мрежама у Француској. Због велике цијене набавке и одржавања противградних мрежа оне се исплате једино произвођачима воћа, при чему опет имамо случајеве да се поред усјева нуди и осигурање мрежа. Чест је примјер да у засадима заштићеним мрежама можемо видјети и противградне топове, јер се ова комбинација сматра сигурнијом. Ипак бројне анализе успјешности противградних топова не иду им у прилог. У италијанској провинцији „Ferrara“, 49 топова се користи од 1982. године. Током вишегодишњег периода заштите, ниво градом оштећених површина се кретао око 22%. У „Val di Nonu“, 12 топова, увезаних са метеоролошким радаром бранило је подручје величине 10 км². За мјерење потребних параметара кориштена је мрежа градомјера. Анализом за 1981. и 1982. годину, годишња штета од града била је слична штети из периода 1973-1980. године када топова није било. Упркос поменутим, негативним, резултатима, последњих година стално расте број удружења за заштиту противградним топовима, које спонтано формирају италијански фармери. Разлог је у томе, што је за пољопривреднике меких усјева штета видљива и са релативно малим величинама зрна града, те је њихов ризик производње релативно велики и њихове премије осигурања су високе. Пасивна заштита која се проводи кроз осигурење од града с државним подстицајима, сваке године има другу цијену. Трошак осигурања за сваки усјев се обично дефинише годишње, као резултат преговора између Покрајинских конзорција за одбрану усјева и осигуравајућих друштава. Цијена је промјењива унутар покрајине јер је већа учесталост штетних догађаја директно и већи трошак осигурања. Тренд у Италији је да пасивна обрана, односно осигурање од града, постаје врло скупо, а да су резови на средствима за подстицаје истог све већи па је самим тиме противградних топова све више.
Ради прикупљања поузданих података у регијама „Emilia-Romana, Friuli“ и „Trentino Alto Tirol“, формирана је градомјерна мрежа „hailpaids”, тј. на простору 4 x 4 километра постављена су полиуретанске плоче које мјере број и величину зрна града. По добијеним резултатима у регији „Emilia Romana“, у просјеку се може очекивати суперјака олуја са градом сваке двије године. Годишњи просјек дана са појавом града је за мај 5,5 дана и јун 3,2 дана. У регији „Trentino“ мрежа градомјера дјелује од 1974. године. Мрежа се тренутно састоји од 272 градомјера на преко 1088 км². Резултати мјерења потврђују да је у посљедњих 35 година порастао интензитет града, нарочито његова кинетичка енергија.
ИЗВОРИ:
- Griffith M. Morgan Jr, A General Description of the Hail Problem in the Po Valley of Northern Italy, Journal of Applied Meteorology, Volume 12, Issue 2, March 1973.
- Stanlay A. Changnon Jr., J. Loreena Ivens, Тhe Forgotten Hail Cannons of Europe, Bulletin of the American Meteorological Society, Volume 62, march 1981.
- Domenico Vento, La difesa dalla grandine, I metodi di protezione purtroppo segnano il passo, Agricoltura, maggio 2001.
- Marco Politeo, I danni da grandine sulle colture agraria del Veneto dal 1990 ad 2004, Universita degli studi di Padova, Facolta di agrarian, Dipartimento di Agronomia, Anno accademico 2007-2008.
- William Pratizzoli e Franco Zinoni, Grandine -Tecniche di difesa, ARPA – SIM, Agrometeorologia e territorio, Il Divulgatore n°4/2004, Calamita naturali, Strumenti tecnici e finanziari a sostegno delle produzioni Pagg. 49-53, Bologna 2004.
- Andrea Dal Prato, Cannoni antigrandine, La Notizia, Brescia, N. 80 – Ottobre 2008.