Заштита од града у Србији

Прве историјске чињенице о противградној заштити у Србији вежу се за оснивача Опсерваторије астронома Милана Недељковића, који је 1901. године написао упутства за посматрање непогодских појава и посматрање града. Недељковић је организовао осматрачку мрежу, лично обучивши осматраче а на основу прикупљених података постао је стручњак за ту појаву. Његово излагање из Граца, 1902. године у цијелости је прихваћено и објављено. Недељковић је сматрао да је на основу расположивих сазнања било каква одбрана од града преурањена. По Недељковићевом плану и савјетима 1902. године, у атару општине Смедерево, се почело са пуцањем, из противградних топова, на облаке „градоноше” ради заштите винограда и усјева. У Србији је на иницијативу појединих пољопривредних комбината, задруга и осигурања  противградна заштита  започела 1953. године, са италијанским ракетама.  У првих 15 година изводила се на мањим подручјима, са недовољно обученим стрелцима који су најчешће штитли своју њиву испаљујући ракете малог домета (1000 метара) у увјерењу да на тај начин разбијају облаке.

Прекретница је наступила 1967. године када је пет општина из Шумадије (Младеновац, Аранђеловац, Топола, Смедеревска Паланка и Велика Плана) повјерило спровођење активности противградне заштите Републичком хидрометеоролошком заводу у Београду. За организацију је испред Завода задужен Александар Опра, који је, на основу литературе, распоредио 253 лансирна мјеста, стварајући седам линија одбране између Букуље и Космаја, пет од Букуље до Рудника, а на осталој територији су распоређена на растојању 4 до 8 километара. Стрелци су прошли обуку, добили написана упутства за дејство заснована на фазама развоја градоносног облака тј. Цумулонимбуса (Цб). Како се није располагало са радио везом, стрелци су на основу прогнозе и грмљавина регистрованих на Букуљи и у Смедеревској Паланци, сигналним ракетама обавјештавани о наиласку Цб-а. У извјештај противградне станице биљежили су појаве прије, за вријеме и послије дејства. Брањени геопростор је обухватао површину од 150 872 хектара, а те 1967. године је испаљено 1711 противградних ракета произвођача „Слобода” из Чачка. Наредне, 1968. године, на Букуљи је постављен радар за потребе заштите од града. Радило се о адаптираном војном радару 3Мк 7 познатијем као Марк. Исте године свака трећа противградна станица је добила радио везу, а проширено је и брањено подручје. У току 1969. године ради мрежа од 6 противградних полигона опремљених радарима 3Мк 7, а са свим стрелцима је успостављена радио веза. У употребу је уведена ракета Сако-3, домета 3500 метара.  Наредне 1970. године Завод је проширио брањено подручје на 1/3 пољопривредних површина у СР Србији. У раду је учествовало 12  радарских центара, тј. полигона дејства, опремљених радарима 3Мк 7. Године 1973. донесен је Закон о противградној заштити, којим су обезбјеђена средства за јачање техничке основе. Од 1974. до 1978. године систем противградне заштите је обухватио 2/3 пољопривредних површина у  СР Србији (без Војводине). Током 1978. године набављено је 8 модерних метеоролошких радара типа Мицубиши (Митсубисхи РЦ-3А), са којима је наредне године знатно побољшана индентификација градоопасних облака. Домет осматрања нових радара  је износио до 250 километара а распоређени су на центре: Ваљево, Букуља, Ужице, Бешњаја, Крушевац, Црни Врх и Приштина.

Спровођењем одбране од града са Радарског центра Приштина брањена територија је повећана на  3/4 пољопривредне површине  СР Србије. Даље ширење брањеног подручја ће омогућити увођење у рад Радарских центара са радарима Мицубиши: Петровац и Ниш (1982. године), Сјеница (1984. године) те Кукавица и Клина (1985. године) чиме је заштићено од града 96% пољопривредне површине СР Србије. Од 1982. године у раду се користе и противградне ракете дугог домета, а од 1987. године средства се обезбјеђују из буџета СР Србије. Током ратних 90-их година XX вијека систем је у цјелини очуван   а у тренду са свјетским метеоролошким сазнањима унапређени су оперативни методи рада.  Након многих неуспјешних, вишедеценијских, покушаја да се од града успјешно заштити и територија Војводине, почевши од 2000. године у рад се пуштају Радарски центри опремљени модерним метеоролошким радарима типа Гематроник, и то: Самош (2000. године),  Бајша (2001. године) и Фрушка Гора (2002. године) чиме је заштитом од града покривен комплетан геопростор Војводине.

Република Србија је од 60-их година прошлога вијека развијала сопствене капацитете за производњу противградних ракета. Данас се савремене противградне ракете средњег и дугог домета производе у фабрикама: „Крушик” из Ваљева, „Полиестер” из Прибоја и „Трајал” из Крушевца.

Слободно се може истаћи, да је од земаља насталих распадом Југославије једино на територији Србије најбоље испоштована оригинална методологија заштите од града те да су због тога највећи ефекти и резултати управо остварени у Србији. Претходно поменуто је реализовано уз непрекидну сарадњу оперативне примјене и науке, што је било и остало предуслов за стални развој методологије и нових сазнања. Такође, у Србији је непрекидно праћена и оцјењивана ефикасност, кроз низ међународно објављених и верификованих радова. Карактеристична је ратна 1999. година, када противградна заштита у Србији није функционисала и када се биљежи висок проценат од 7,1% (повећање 3,5 пута) захваћених површина са градом. Посљедње је директна посљедица тога што није било дејстава противградне заштите, односно изостало је засијавања облака сребро-јодидом. Резултати који су међународно рецензирани, верификовани и публиковани показују ефикасност противградне заштите у Србији од 63 до 74%. Средња честина града за вријеме постојања противградне заштите за 25% је мања него прије, а послије примјене теста осјетљивости на субјективност осматрача и три теста и корекције утицаја промјене климе и /или промјене методе осматрања закључено је да је мала вјеројатност да позитивног дејства нема, односно 1-2 процента или мања. Такође је закључено и да смањење честине града износи око 15 до 20%. Најсвјежији радови између осталог говоре и о економским ефектима противградне заштите у Србији. Анализиран је период од 1972. до 2003. године и израчунато је да се сваки уложени динар у систем заштите од града у Србији вратио чак 14 пута. Данас се на геопростору Републике Србије методологија сузбијања града спроводи на укупној површини од 77 508 км² од чега је 51 133 км² пољопривредно земљиште. У поменутих 7,7 милона хектара брањеног подручја не улазе Косово и Метохија. Оперативни систем чини мрежа од 13 радарских центара са радарима „S“-банда опсега (10 радара „Micubiši“ „RC34A“ и 3 „Gematronik“ радара), 1650 активних противградних станица, телекомуникациони систем који чини систем радио-везе са 50 репетитора и 1800 радиостаница и оперативно-методолошки центар у Београду. Развијени су посебни софтвери „HASIS“ (Hail Suppression Information System), 1997. године, односно, „GEMA-HASIS“ који су повезали брзу обраду радарских података, припрему продуката, одређивање елемената за лансирање ракета и обраду података о спроведеном засијавању.

Просјечно се у Србији биљежи 110 дана са развојем потенцијално градоносне облачности, током просјечно 60 дана се врши засијавање, а по подацима за протеклих 5 година просјечно се троши око 12 000 ракета, домета 6 и 8 километара. На основу раније изнетих података РХМЗ Србије, за квалитетно функционисање постојећег ракетног система сузбијања града била би довољна 2 Еура по хектару брањене пољопривредне површине. У неколико последњих година, док је противградна заштита била дио РХМЗ Србије, цјелокупан рад у сезони финансирао се из буџета Републике Србије и на годишњем нивоу се издвајало 10 000 000 Еура. Број стално запослених у противградној заштити је био 210, док се остатак стријелаца на противградним станицама ангажује по уговору. Од 2011. године противградна заштита је измјештена из Републичког хидрометеоролошког завода у Сектор МУП-а Србије за ванредне ситуације гдје чини посебно одјељење. Поменутом преласку претходила је негативна медијска кампања, са чланцима којима се често не наводи аутор, о противградној заштити у Србији при чему је нарочит интерес показан за раније поменути буџет. У кратком временском року појавио се низ „стручних” радова са критичким освртом на противградну заштиту како аутора који никада нису имали додира са разматраном дјелатношћу тако и метеоролога из самог ДХМЗ Србије, наравно који се такође нису бавили заштитом од града. Као било, не упуштајући се у причу гдје су завршила средства из буџета Србије намјењена за послове противградне заштите, пребацивањем у МУП Србије противградна заштита се нашла у потпуно неприродном окружењу, такорећи у запећку МУП-а, што доводи до закључка да је учињен корак уназад. На основу бројних чланака који су писани медији у Србији објавили у сезони заштите од града 2012. и 2013. године евидентан је хроничан недостатк новца за набавку противградних ракета што је довело до срозавања квалитета услуге. Велики дјелови, пољопривредних региона, Србије страдавају од олуја праћених градом без адекватне могућности одговора.

Висок степен сарадње на пољу одбране од града противградна заштита Србије остварила је са Противградном превентивом Републике Српске, те са мађарском жупанијом Бач Кишкун и Републиком Румунијом које развијају капацитете противградне заштите. Противградној превентиви Републике Српске пружена је сва потребна стручна и техничка помоћ. Током сезоне заштите од града у Републици Српској, за заштиту њеног источног дијела користи се радарска слика са Центара Фрушка Гора и Самош. За сарадњу са мађарским сусједима постоји протокол о успостављању сарадње и трансферу опреме и знања. На основу протокола израђена је Студија изводљивости започињања, или је боље рећи обнове, ракетног система одбране од града у пограничним дијеловима Мађарске, са Србијом, путем Програма који би се финансирали из ИПА фондова прекограничне сарадње. По изради студије и ишчекивања отпочињања реализације наведеног Програма велики интерес за укључивање су показали удружење НЕФЕЛА и Национална метеоролошка служба Мађарске.

ИЗВОРИ:

1. Нада Павловић дипл.мет., Преглед пројеката вештачког утицаја на време у току 1977. године, Гласник Противградне заштите, бр.12, Стр 7-12., РХМЗ СР Србије, Београд,1979.године
2. Љерка Опра, Пета деценија противградне заштите у Србији, Планета бр.28, Београд 2008.
3. Ђорђе Кардум, Развој система одбране од града у Србији, Гласник противградне заштите, Београд 1997.
4. Ђорђе Кардум, Одбрана од града у Србији, 1967-2007, Републички хидрометеоролошки завод, Букуља, 2007.
5. Вучинић Зоран и Бабић Зоран, 40 година пројекта одбране од града у Србији, Републички хидрометеоролошки завод, Београд, 2007.
6. Ћурић М., Ментус С. и Митић М., Одбрана од града-методе и ефикасност, Експертска студија, Београд, октобар 2009.
7. В.Н., Лоша противградна заштита, Вечерње новости онлине, 02. јун 2011
8. Слаб противградни систем у Србији, Блиц онлине, Бета, 16. 06. 2011.