Појава метеорлошких сателита отворила је нове изванредне могућности за осматрање Земљине сфере у глобалним размјерама. Сателитска техника омогућила је значајан напредак, не само у смислу прибављања нових, квалитативно другачијих информација које није било могуће добити класичним методама и техником, него и у смислу допуне и побољшања квалитета конвенционалних мјерења и осматрања. Међу првим сателитима лансираним у Земљину орбиту били су совјетски сателити из серије Космос 122, Космос 144 и Космос 156 који су 1967. године вршили осматрања Земљине атмосфере ТВ и ИЦ камерама са висине 650 км. Поред њих лансирани су сателити типа Муња, те Амерички „Tiros, Ninbus, SSA, ATC“ и др.
Најважнији фактори који сателитске податке чине јединственим у поређењу са подацима добијеним на конвенционалан начин су следећи:
Због свог положаја и широког видног поља, сателити могу да обезбиједе регуларна осматрања и у оним областима у којима је мрежа конвенционалних осматрачких станица веома ријетка или је уопште нема. Тако сателитски подаци постају корисна допуна конвенционалним мјерењима и осматрањима. За ријетко насељене и неприступачне области, те океанске површине то су и једини расположиви подаци. Ова могућност добијања података и у областима између метеоролошких станица представља један од највећих доприноса сателитских осматрања анализи и прогнози времена.
Висина орбита метеоролошких сателита омогућава посматрање великих атмосферских временских система у цјелини. То је предност у односу на конвенционални начин добијања слике ових система на основу података, често недовољних, добијених осматрањима на метеоролошким станицама на земљи. Постоји уочљива разлика у слици облачности која се добија на основу сателитских и приземних осматрања. Сателитски снимци дају стварну и веома тачну слику облачности за разлику од приземних осматрања која дају поље облачности дискретног карактера.
Могућност готово непрекидног осматрања великог дијела атмосфере веома је погодна за идентификовање и праћење развоја и кретања краткотрајних временских феномена као што су на примјер грмљавинске непогоде, торнада и слично. Неке непогоде малих размјера могу да прођу незапажено између станица приземне осматрачке мреже. Савремени телекомуникациони системи који су саставни дио сателитске опреме брзо пласирају измјерене податке корисницима.
Обзиром да су ови подаци и неколико сати раније расположиви од података добијених другим путем њихова вриједност за оперативно кориштење је од несумњивог значаја. Захваљујући томе многе прогностичке и остале метеоролошке службе у свијету свакодневно користе сателитске снимке за потребе анализе и прогнозе времена. Сателитски снимци дају драгоцјене информације о расподјели и распрострањености облака, њиховом груписању у систему већих или мањих размјера о њиховој врсти и структури… Савремени сателити Европске Свемирске агенције ЕУМЕТСАТ посљедње генерације врше преко 200 различитих мјерења и осматрања. Често се информације које дају сателити приказују шематски у виду специјалних карата за потребе анализе и прогнозе времена. Добри резултати прогнозирања конвективних и фронталних падавина даје комбиновање сателитских и радарских података.
Само један геостационарни метео¬ролошки сателит, на примјер, европски МЕТЕОСАТ „фиксиран” на висини од око 36 000 километра изнад пресјека гриничког меридијана и екватора, контролише вријеме на читавом видљивом дјелу Земље са те позиције. На сваком снимку са МЕТЕОСАТ-а доминира афрички континент, али се добро експонира читаво Средоземље и Блиски исток.
До почетка 2004. године лансирана су 164 цивилна метеоролошка сателита у ниску орбиту, почевши од већ споменутог Тироса 1. Усавршавањем технике више није потребно лансирати много сателита. За метеоролошке потребе данас се у ниску орбиту поставља један до два сателита годишње. Ови сателити постављени су у готово поларну орбиту, што им даје велику прегледност цјелокупне атмосфере, а специјално поларних крајева који суод велике важности за климатологију и метеорологију. Осим Руса, Американаца и Еуропљана и многе друге земље су лансирале своје метеоролошке сателите. Од 1977. године Јапан, од 1982.године Индија те од 1988. године Кина. Укупно је лансиран 41 геостационарни метеоролошки сателит, док је, искључиво војних метеоролошких сателита лансирано 49. Овако мали број војних сателита не изненађује с обзиром да су и цивилна, доступна, мјерења сасвим довољна и за војне операције. Уз то, лансирано је и око 160 такозваних. „ремоте сенсинг сателлитес” који, уз метеоролошке задатке, обављају још и цијели низ мјерења из геофизичког подручја за откривање искористивих ресурса итд. Крећу се на ниским орбитама од 150 до око 1000 км, са углавном великим инклинацијама према Земљином екватору, с више од 60 степени.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ