Историјат заштите од града у РС

(Од скромних почетака до данас)

Почевши од 1970. године, у БиХ се спроводи организована заштита од града. Наиме, од те године се, под руководством Републичког хидрометеоролошког завода у Сарајеву проводила противградна заштита на 59 826 хектара у општинама: Градачац, Босански Шамац и Орашје. До 1980. године у поменути систем се укључила и општина Модрича, чиме је укупно брањено 73 326 хектара. Систем је располагао са два радара 3Мк7 смјештених у Градачцу и 28 лансирних мјеста за ракете. Методологија рада се заснивала на уношењу реагенса на бази сребро-јодида (AgJ), путем противградних ракета. Наведени систем је престао са радом почетком грађанског рата у Босни и Херцеговини, 1992. године.

Паралелно са претходно поменутим системом противградне заштите под руководством РХМЗ Сарајево односно независно од њега, 1971. године се на геопростору општине Босанска Градишка (данас Градишка), започело са организованом заштитом од ове непогоде. Како је противградна заштита из Градишке опстала до данас те одавно прешла општинске оквире она ће бити предмет даљих разматрања. Организовање послова заштите од града у Градишци, као и њихово финансирање било је у надлежности Самоуправне интересне заједнице (СИЗ) за село, а у финасирање су се путем мјесног самодоприноса укључили ООУР „Поткозарске плантаже” и ООУР „Ратарство”. Тада се располагало са 13 ракетних рампи тј. лансера који су бранили плантаже воћњака. За одбрану су кориштене ракете ПГР-2, произвођача „Слобода” из Чачка, домета до 1000 метара. Овим ракетама је произвољно дејствовано на облаке чија је база била врло ниска а који су по слободној процјени ракетара били градоносни, и то тек када би облак дошао пред лансирну рампу. Ракете су испаљиване из високих лансирних рампи, које су ракету усмјеравале само вертикално, без могућности бирања правца (азимута) и нагиба (елевације) лансирања. Радило се, дакле, без радара а једина „радио веза” у то вријеме били су батеријски транзистори преко којих су ракетари тј. стријелци добијали прогнозу за штићени геопростор од Радио Загреба.

Наредне 1972. године повећан је број противградних станица на укупно 30, чиме је покривена већина геопростора општине Градишка у величини од 76 174 хектара. Сезона заштите од града спроводила се слично као и данас, током периода од средине априла до средине октобра. У употребу је уведен и нови тип ракете „Сако-3” коју је произвео Морнарички ремонтно-технички завод „Сава Ковачевић” из Тивта. Ракета је имала вертиални домет од 4000 метара и хоризонтални од 3500 метара, а носила је 400 грама реагенса на бази АгИ. Испаљивана је из једноцјевног лансера који је био усмјерљив по азимуту и елевацији. У наредним годинама, радило се на усавршавању организације и проширењу брањеног подручја. Ступило се у контакт са РХМЗ СР Хрватске у Загребу, који је у циљу провођења поменутих мјера требао извршити снимање терена ради правилног одабира локација противградних станица, утврдити чујност радио везе између станица и радарског центра, израдити пројекат, како је тада звана, „дириговане” одбране од града те даље настави са пружањем стручне помоћи. По завршетку набројаних послова, 1975. године, започето је са изградњом радарског центра у селу Јазовац, на надморској висини од 202 метра. Исте године набављени су расходовани војни агрегат и радар 3Мк7 „МАРК”, британске производње. Радари наведеног типа су међу првима који су уведени у наоружање британске армије, непосредно након другог светског рата, а Југославији су испоручивани током 1950-их година. Радар је за намјену противградне заштите модернизован додавањем могућности атенуације, односно гушења сигнала на пријему са ефикасним дометом осматрања на даљини од 50 километара.

Брањена територија, односно полигон дејства, од 1979. године увећан је за геопростор општине Лакташи, на којој је размјештено нових 13 противградних станица. Овим проширењем укупна брањена површина порасла  је на 110 000 хектара.  Знатан искорак напријед,  у  техничкој  опремљености,   учињен је 1981. године  увођењем у употребу  ракета  дугог  домета „ТГ-10” произвођача  „19.  Децембар” из  Титограда (данас Подгорица). Ракета је имала вертикални домет од 8000 метара те хоризонтални са самоуништењем од 11 000 метара а носила је 400 грама реагенса на бази АгИ. Испаљивана је из вишецјевног лансера, усмјерљивог по азимуту и елевацији. Поред бољих техничких карактеристика, ракета ТГ-10 нудила је и већу поузданост у експулатацији те  омогућила и редукцију броја противградних станица на брањеном геопростору, без смањења квалитета „покривености”. Током 1983. године формира се Предузеће тј. Радна организација „Противградна одбрана” Босанска Градишка. У  финасирање су се путем мјесног самодоприноса укључили бројни колективи а као нови вид финансирања уведено је и издвајање 4% од катастарског прихода. Од 1988. године у систем улази и општина Србац са 8 противградних станица, чиме  је брањена површина укупно обухватила 150 000 хектара. У ратном раздобљу, прве половине 90-их година прошлог вијека, заштита од града се спроводила практично без прекида, али у знатно отежаним условима.

Током, ратне, 1994. године, у систем улази, са 10 противградних станица на њеном терену, општина Приједор, те дио општине Козарска Дубица, тачније ПИК „Драксенић” са 2 противградне станице.
Ширење полигона дејства пратила је и набавка модернијег радара ПРВ-11, у мају 1995. године. Радар ПРВ-11, осматрачког домета 200 км, Совјетске производње, добијен је од Војске РС и такође је модернизован за потребе дјелатности. Поред радарске слике ПРВ-а и МАРК-а у оперативни рад се уводе и савремена информатичка и телекомуникациона средства, која ће омогућити доступност сателитских снимака и радарских слика, метеоролошких радара из земаља у окружењу.

Након што је Република Српска препознала важност заштите од града, Предузеће 1995. године прелази у Државну својину. Од друге половице деведесетих година прошлог вијека долази до брзог територијалног ширења система заштите од града.

Године 1998. у систем улази општина Шамац а током 2001. године слиједи улазак општина: Пелагићево, Доњи Жабар и Добој. Проширење полигона дејства на исток РС наставља се 2002. године уласком у систем општине Бијељина, а исте године у систем улази и град Бања Лука. Од 2003. године дјелатност заштите од града у РС је законски уређена, од када је на снази Закон о противградној заштити. Поменути Закон је са измјенама и допунама из 2008. године на снази и данас. И у годинама које ће услиједити наставиће се тренд експанзије брањеног подручја тако што у систем 2004. године улази општина Модрича а двије године касније, 2006. године, општина Босански Брод. Од 2005. године у функцији је и објекат Регионалног радарског центра на локацији у Новој Тополи. Током 2007. године систем се шири на општине Прњавор и Братунац а 2008. године у систем улазе општине Дервента и Зворник. Од 2009. године предузеће дјелатност обавља под називом Јавно предузеће „Протиградна превентива Републике Српске” а.д. Градишка. Проширење брањеног подручја, 2010. године обухватило је општине Петрово, Оштра Лука, Вукосавље и „експериментално” Сребреницу а током 2012. године у систем улазе и општине Лопаре и Угљевик. Са последње двије општине у систему заштите од града, налази се 24 локалне самоуправе а брањено подручје је величине од преко 900 000 хектара (9000 км²). За испаљивање противградних ракета на терену је размјештено 208 противградних станица. Годишњи трошкови оперативног рада су око 650 000 еура. Тешкоће које су у поратном периоду отежавале рад система заштите од града биле су везане за контролу ваздушног простора БиХ од стране међународних војних снага (СФОР, ЕСФОР..). На систем противградне заштите у РС, уз властито финансирање, надовезани су Брчко Дистрикт БиХ, од 2002. године и општина Градачац из ФБиХ од 2003. године. Ради анализе економске оправданости противградне заштите израђена је Студија Института за економику пољопривреде Бања Лука. У Студији, квантификација користи противградне заштите је извршена за подручје 17 локалних самоуправа РС, које су 2009. године биле предмет заштите. На подручју ових 17 локалних самоуправа у периоду 2006-2009. године просјечна пољопривредна производња је износила 392 милиона КМ. Уврштавањем у модел параметара: 3% територије годишње захваћене градом и ефикасности противградне заштите од 50%, дошло се до податка да се захваљујући противградној заштити на посматраном подручју сваке године спаси пољопривредних производа у протувриједности 5 882 000 КМ тј. на уложену 1 КМ враћало се 5 КМ. Узимајући у обзир наведене анализе те стање опремљености и недовршеност система, Предузеће је израдило „Стратегију развоја противградне заштите РС” којом се предвиђа доградња и опремање савременог, технички опремљеног система противградне заштите на територији РС. Стратегија је усвојена је од стране Владе РС у јуну 2010. године.

ИЗВОРИ:

1. РЦ Јазовац, Извјештај о противградној одбрани у Босанској посавини, РХМЗ СР Хрватске, Загреб 1975.
2. Тихомир Дејановић, професор, Историјски осврт на борбу против града у Републици
   Српској, Значења бр. 66, Народна библиотека Добој, Добој, јун 2009. године
3. Проф. др Стево Мирјанић, Доц. Др Жељко Вашко, дипл. ек. Александра Вученовић, 
   Економска оправданост протуградне заштите у Републици Српској, Институт за 
   економику пољопривреде, Бања Лука 2009.